Незнање, незнање ал' тотално

Наравно, од мене се очекује првенствено да пишем о курсу динара, инфлацији, или евентуално о страним директим инвестицијама... Али, мало ћу скренути са својих свакодневих тема и окренути се једном свом хобију (ма бићу искрен, својој опсесији) - хералдици (помоћној историјској дисциплини, или науци о грбовима). 

Разумео сам поенту Војине приче о регистарским таблицама, али у његовом тексту приметио сам гомилу „грешака“ које сваки просечан грађанин наше земље, а веровали или не, и већина интелектуалаца прави када су у питању наши државни симболи.

Желим да ово поделим с вама, и да једном за увек научите и сазнате нешто о нашим симболима, и да, наравно, онако како су сви грађани и грађанке Европе поносни на своје заједничке и симболе својих земаља, и ви будете поносни на грб (а и заставу и химну) Републике Србије.

О настанку симбола

Двоглави орао се у Византији појављује од њеног настанка и представља континуитет са Римском империјом чији је симбол био.

У X веку у Византији се уместо једноглавог, појављује двоглави орао који је представљао Царство које је окренуто и Истоку и Западу односно и Азији и Европи, мада постоје и разна друга тумачења нпр као симбол који, према Христовим речима – ”Дајте цару царево, а Богу Божје”, опомиње на равнотежу између човекових духовних и материјалних потреба. Овај тип византијског двоглавог орла са полураширеним крилима и опуштеним перима у хералдици се дефинише као двоглави орао у полету. Из Византије се двоглави орао проширио на земље под њеним културним утицајем (Србијаи и Русија, касније Албанија и Црна Гора), а појављује се и као симбол Хабзбурговаца.

Српски средњовековни владари преузели су двоглавог орла из Византије. Потпуну афирмацију стиче тек у време цара Душана, што се повезује са његовим настојањем да српска краљевина постане прави настављач и обновитељ Византијског царства срушеног 1204. године уместо државе на чијем челу су се налазили Палеолози. Због тога је се он прогласио за цара Срба и Грка, а из Византије је поред већ усвојеног дворског церемонијала преузео и двоглавог орла као симбол царске власти. 

Крст и четири оцила је Византијског порекла. Грбови у византијски културни простор стижу 1204. године, када су крсташи освојили Цариград и прогласили тзв. Латинско царство. Основни знаци крсташких грбова били су штит са крстом и четири фигуре између кракова. Извори наводе да су цареви из француске породице Куртне за грб Латинског царства узели Константинов стег (квадратну заставу са златним крстом), ставили га на штит и додали му четири златника са крстићима.

Године 1261. никејски цар Михаило VIII Палеолог ослободио је Цариград од крсташке окупације и за грб обновљене Византије узео црвени штит са златним крстом и четири златна слова ”В” (српски бета, византијски вита). Сматра се да су четири Бета акроним од мотоа династије Палеолог тј. мотоа Византије: Базилеус Базилеом Базиленом Базиленовиус (Βασιλεβς Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων) са значењем Цар Царева Царује над Царевима. У хералдици је овај симбол дефинисан као Византијски штит.

Године 1402. Стефан Лазаревић је од византијског регента Јована VII добио титулу деспота и по угледу на византијски штит узео црвени штит са сребрним крстом и четири знака у облику слова ”С”, које се у старој српској азбуци и звало слово, почетним словом Србије.

Управо су то решења која доводе до неслагања међу стручњацима, јер су по неким изворима и византијски и српски штит носили почетна слова својих држава. Тек у XVIII веку је француски хералдичар Вилтон ова слова прогласио за оцила. Западна хералдика, наиме, није признавала слова у грбу, већ само геометријске фигуре, предмете и слике из природе. Овакво тумачење је касније прихваћено и код грба младе Кнежевине Србије.

У члану 4 Сретењског устава од 1835. описан је он овако: „Грб народни српски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто крсту. Сав грб опасан је зеленим вијенцем с десне стране од храстова, а са лијеве од маслинова листа“.

Са прогласом Краљевине Србије промењен је и српски грб 1882. године. Грб је настао према замисли српског историчара, филолога, великог политичара и дипломате Стојана Новаковића. Новаковићева идеја је била да грб обновљене српске краљевине треба да се заснива на грбу старе, средњовековне Србије (двоглавом орлу) и младе српске државе (крсту са оцлима), тиме успостављајући симболичку везу и континуитет између старе и нове краљевине.

„Грб Краљевине Србије је двоглави бели орао на црвеном штиту с краљевском круном. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб кнежевине Србије: бели крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста“.

Е, а сад моја поента

Грб Републике Србије у било ком облику, велики, мали или овај најмањи (крст са четири оцила, који је у том облику данас и ознака припадности Војске Србије, а и наћи ће се на новим личним картама и регистарским ознакама) не може се називати „великосрпски“, јер у време настанка његових елемената у средњем веку, а и употребе данашње верзије тог грба у периоду од 1882. до 1918. године појам „Велике Србије“ коришћен у деведесетим и тај грб немају никакве везе. Битно је и то, што чак и у буђењу национализма у Србији после 1990 године, Република Србија („Милошевићева Србија“) није користила те симболе, а војне и паравојне снаге у ратовима у Хрватској и БиХ користили су неке неправилне и изведене симболе који, осим сличности елемената,  никакве везе нису имали са данашњим симболом Републике Србије.

ПС: Војо, да ли сви грађани Јужног Тирола (ита. Alto Adige, нем. Südtirol) с поносом носе симболе на својим регистарским ознакама?

ППС: Ако ти је то много далеко питај становнике Борова, или самог Вуковара, можда су њима њихови симболи сасвим у реду.